Dragan Bjelogrlić

   
 

mediji : plejboj

 

INTERVJU

Dragan Bjelogrlić je 10. oktobra ove godine napunio četrdeset godina. Počeo je da glumi 1978. godine u filmu i seriji »Boško Buha«, a potom su uloge u televizijskoj seriji »Bolji život«, početoj 1986. godine i filmovima »Bal na vodi«, »Kako je propao rokenrol«, »Početni udarac«, »Crni bombarder«, »Lepa sela lepo gore« i »Rane«, da nabrojimo samo najuspelije, učinile da bude jedan od najpopularnijih srpskih glumaca. Producentskim poslom počinje da se bavi u pozorištu, sa predstavom »Moja draga«. 1996. ulazi u svet filmske produkcije sa filmom »Lepa sela lepo gore«. Potom proizvodi »Rane« jedan od najeksplozivnijih anti-miloševićevskih filmova i »Rat uživo« Darka Bajića, svoj najličniji film. 2003. godine je izašao film »Mali svet« Miloša Radovića, prvi Bjelogrlićev producentski film u kome nije glumio. 

  • Kakve vas uspomene i misli vežu za pozorište, naročito zato što ste prvu produkciju radili u pozorištu sa predstavom »moja draga«?

Kad na današnji dan pričam o pozorištu, moram reći da sam ja čovek filma a to je verovatno i logično jer mi je prvi usret sa glumom bio preko filma. Kad sam imao 14 godina. Na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) se pak samo priča o pozorištu. Kad sam ja studirao, film je posmatran kao neka vrsta niže umetnosti. Ja u to nikad nisam verovao. Meni je drago da sam prošao pozorište. Teatar nudi stalni trening i stalno preispitivanje. To mi nedostaje. Mislim da dobar filmski glumac uvek prolazi u pozorištu. A dobar pozorišni ne mora biti dobar na filmu. Mada, ja ne pristajem na tu dilemu i na tu podelu. Ovde je iznosim tek retorički. Film ne trpi laž a pozorište je predstavljanje, u osnovi laž. »Moja draga« je nastala kad sam se dominantno bavio pozorištem. To smo Kojo i ja radili zajednički. Imali smo tridesetak godina. I nismo bili zadovoljni pozorišnom scenom. Pozorište nije doživelo promenu. Mi smo hteli da napravimo producentski projekat, baziran na komercijalnosti i želeli smo hit. To je bila ideja. To je bila jeres za našu pozorišnu javnost. Glumačke plate su tada bile pet maraka a mi bi uzeli po 500-600 maraka. Koju i mene su doživeli kao đavole u tom lažno-umetničkom miljeu. Jovan Ćirilov, nezvanični pozorišni bog, se čak sa svoga Olimpa obratio apelujući na mlade talente da ne prodaju talenat za komercijalnost. Kojo od tada više nije igrao u pozorištu a ja sam igrao samo jednom, da se relaksiram. Igrao sam u komadu »U plamenu strasti«. To mi je bila kao relaksaciona terapija. Da me je neki lekar video kako radosno idem na predstavu prepisao bi mi igranje u njoj kao lek.

  • Kažite ponešto o fdu. utisci o studijama. utisci o generaciji. fdu kao institucija.

Prednost FDU je u tome što je to škola koja se oslanja na tradiciju. Umetničke škole su, u principu, problematične. Teško je smisliti sistem koji školuje takve kadrove. Od svih zala je FDU izabrao najmanje zlo. Tu nema prostora za reformu. Ja ga bar ne vidim. Najveća prednost FDU je što se na jednom mestu sreću razni odseci iste generacije. I onda izlaze u talasima i kada se spoznaju, nađu se i naprave talas. To se ne dešava svakoj generaciji, ali se desi svakih 4-5 godina. Što se moje generacije tiče, čovek koga mi je najviše žao što se nije dokopao bioskopskog uspeha je Goran Gajić. Sa njim sam radio studentski film »Sedmi dan«. Iz objektivnih razloga je morao da napusti zemlju. On je pripremio teren Dragojeviću. U hrvatskom »Playboyu« sam čitao analizu hrvatske kinematografije. Oni uglavnom kukaju nad svojom sudbinom. Ali, u toj analizi pominju i kinematografije iz okruženja. Po njihovoj analizi srpski film je najjači. Kao ključni film navode »Kako je propao rokernrol«. To je bitan gradski film i sa svim manama je otvorio mnoga vrata. Posle smo Gajić i ja radili zanimljiv film »Video jela zelen bor«. Taj film je pisao Branko Vukojević, koji je nesrećno poginuo letos. On je bio jako važan, uz ljude poput Gorana Gajića i Koje iz Discipline Kičme, jer su oni kreirali to jednu estetiku, muzičko-filmsku. Imao sam 28 godina kad je počeo rat. Baš kad smo stupali na scenu je počeo rat. Bilo je mnogo generacijskog prepoznavanja među republikama. Kao generacija smo sanjali zajedničke filmove i predstave. Ništa se nije ostvarilo. Srđan Dragojević je naše godište, ali nije ista FDU generacija pošto je kasnije upisao. Ipak, on se našao tu i pokupio je sve polomljene komade naših vizija i spasao našu ideju. On je talenat ali je pitanje da li bi bio toliko neprikosnoven da su ovi ljudi ostali da operišu. Nažalost, recimo naša generacija nema TV seriju. Ima filmove i ploče ali seriju nema.

  • Počeli ste kao dete glumac. Vaša priča je neka vrsta hepi-enda u svetu dece-glumaca.

Deca-glumci ne završavaju dobro. Počev od Širli Templ. Teško je preći iz jedne faze u drugu. Glupo mi je da analiziram. Mislim da je moje rešenje bilo u tome što kad sam snimao Sirogojna, nisam mislio da ću biti glumac. Meni je tu bio fazon da se malo istaknem, da me devojčice vole, da budem zanimljiv kao glumac. To je tako bilo do 20. godine. Do druge godine građevine kada sam sghvatio da neću biti srećan kao građevinski inžinjer. Uhvatio sam zadnji voz za FDU. Imao sam problema sa profesorima koji ne vole kada nisi sirov materijal. A ja sam tad već snimio više filmova nego mnogi profesori. U prednosti je uvek bio sirov materijal.

  • Vaš glumački i producentski opus ima jednu vrlo bitnu konstantu, od »Boljeg života« preko svih derivata »Kako je propao rokenrol«, do Bajića, Dragojevića i Radovića i sada Uroša Stojanovića, Vi radite sa najaktuelnijim i najkreativnijim autorima datog trenutka. I to traje već dve decenije. Kako uspevate da već dvadeset godina držite prst na pulsu srpskog filma i publike i da ga tako dobro merite?

Na volim da se samo-analiziram. Niti mogu da hvalim samog sebe. Mogu samo da kažem ponešto o sebi kao producentu. Dugo sam objašnjavao da sam postao producent zbog situacije i slično. Kao glumci koriste svoju popularnost i autoritet da skupe novac i te priče. A to zapravo nije istina. Mene je to interesovalo. To sam shvatio kad sednem sa piscem ili rediteljem i kada u razgovoru krenemo da stvaramo film. To je to. Moj prvi razgovor sa Dragojevićem je bio kad je on montirao »Mi nismo anđeli« a mi »Crni bombarder«. I tu krene priča kakav bi film voleli i onda krenemo da se dopunjujemo. I tu se onda stvori proces, proradi adrenalin. To je taj neki dar. Neka producentska klica u meni. Sa Dragojevićem sam pričao pre nego šo sam video film. A kad sam ga video sam se učvrstio u tome da želim da radim sa njim. Mislim da je »Mi nismo anđeli« revolucionaran film ali da se u tom razgovoru nismo osetili, verovatno ne bi radili. Slično je bilo i sa Milošem Radovićem. Moj producentski pristup je svojstven mojoj genarciji. Generacija pre moje je uvela termin »bioskopskog filma« koji je smatran manje vrednim od »autorskog filma«. Mi smo se zgražavali nad tom podelom. Mi smo hteli da pravimo filmove koji razvaljuju blagajne. Hteli smo da pravimo uspešne stvari. Smišljali smo filmove koji nalaze publiku. To nas je zanimalo. A autorstvo ako đođe-dođe. A kad već govorimo o opusu-ispostavilo se da su to sve autorski filmovi. I definitivno nisu glup domaći proizvod za koji prestaje zanimanje kad se pređe Drina. To su bili snovi generacije i ja sam ih u svom domenu sledio. Voleo sam Leonea, Kopolu, Hila. A to je u vreme mojih studija bila jeres. A kad smo stasali, prepoznali smo to jedni kod drugih. I više se nisam osećao uskraćenim. I shvatio sam da i ako ovo voliš, možeš biti veliki umtnik. Uvek sam voleo filmove iz »20. oktobra«.

  • Da li je Dragan Bjeloglić već postao brend?

Ne znam. Ne bih mogao to da kažem. Kada počinješ uvek te porede. Imam 40 godina. To su srednje zrele godine. Još je rano da budem brend. Moj put je dosta specifičan i jedinstven. O kvalitetu ne mogu da pričam ali put je jedinstven. Tu je bilo lutanja, ali kad se ono odstrani, postoji prepoznatljiva i jaka glavna linija. Često bi mi zafalio tim koji radi na imidžu. To mi je često nedotajalo. A to na Zapadu postoji. Ono što u Srbiji nema, to je kreiranje lika za javnost, koji se razlikuje od privatnog. Kada bih se vratio deset godina unazad, angažovao bih takve ljude. Time bih sveo greške na minimum. Ovo je možda suviše mala sredina za to, ali profesionalizam je potreban. Savetujem mladima i ambicioznima da razmišljaju u tom pravcu ako imaju sredstava.

  • Kako tumačite to što naš narod poistovećuje film sa glumcima?

Napisao sam uvodnik u katalogu Niškog festivala 2002. godine. Naslovio sam ga »U Srbiji ljudi vole glumce«. Ako posmatramo istoriju kinematografije, Srbija je najviše gajila kult glumca i zvezde. Čkalja, Mija, Burduš, Bata, Smoki... Bata Živojinović mi je, recimo, pričao da su ljudi dolazili kod Burduša da ih leči. To su bile ogromne zvezde. To nema u drugim bivšim jugoslovenskim republikama. U Hrvatskoj je jedina autentična zvezda bio Rade Šerbedžija. Naši glumci nisu zvezde koje žive bogatim i distanciranim životom. Oni su pripadnici srednje klase. Glumci žive u običnim zgradama gde ljudi kisele kupus. Ljudi ih vide u radnji, u liftu, čak u gradskom prevozu. Nema mistifikacije, ali im na ulici ipak priđu i traže autogram. Sama činjenica da u Srbiji postoji filmski festival glumačkih ostvarenja, jedini u svetu, nešto govori. Kada sam kao direktor festivala doveo strance u Niš, bili su fascinirani klincima koji masovno ispred »Ambasadora« čekaju na autogram.

  • Glumac ne može da sasvim kontroliše svoj doprinos filmu i zato je delikatno opisati kritiku glumačkog postupka. Kakva su Vaša razmišljanja o tome?

Mislim da naša filmska kritika tradicionalno slabo analizira glumačka ostvarenja. Pozorišna kritika je tu mnogo ozbiljnija. Pročitao sam sijaset filmskih kritika gde kritičar tek pomene glumca u velikoj roli. Pozorišni kritičar analizira velike role. Toga u filmskoj kritici nema. O glumcu se mora pisati, čak i kad ne inspiriše kritičara. Naravno, kritičar mora dobro da proceni kolika je odgovornost samog glumca kada mu se rad našao u kontekstu ostalih filmskih elemanata, scenarija, podele i rediteljskih indikacija.

  • Do skora su »Bjela i Kojo« bili nerazdvojna imena. Šta se sad dešava sa tim tandemom?

Ovo je često novinarsko pitanje. Smatram da je period saradnje sa Kojom jedna od ključnih stvari u mom radu. To je bio period kada sam doneo najznačajnije odluke i uradio dela koja su ako ne kvalitetom, onda značajem najbitnija za mene. Sa Kojom sam imao zadovoljstvo da sarađujem, najpre kao čovek. Naravno, inspirisao me je i kao glumac. Nekako se sve dosta srećno desilo. Mi smo bili tandem. Poput svetskih tandema. Kao Stanlio i Olio. Ili kod nas Mija i Čkalja, Bata i Smoki ili Bata i Boris Dvornik. Ovo sada je dobra pauza i očekujem da se u narednih par godina pojavimo u nekom filmu kao tandem a to zavisi od inteligencije reditelja i producenata. Ako se ne sete, mi ćemo sami producirati. Drago mi je da smo posle svega ostali prijatelji. Kada se nađu dve autentične, jake ličnosti, moguća su varničenja i strahovi ali to smo prevazišli iako su postojale opasnosti. To su ljudi zlurado priželjkivali.

  • Nabrojte uloge zbog kojih Vas grize savest što ste ih odigrali i uloge zbog kojih patite što ih niste prihvatili.

Prejako je reći da me za bilo koju ulogu grize savest. Grizla bi me savest da sam igrao u groznom filmu koji je postao hit. Igrao sam u groznim filmovima koji su propali. Imao sam laganu prodaju duše u trećem Breninom filmu, »Hajde de se volimo 3«. To je Đavo malo dolazio po svoje. To je igranje za pare. To je opasno. Zatim, film koji je bio samo na videu, »Gnjurac«, ali taj film je na svu sreću ostao mala tajna za mene i uzak krug prijatelja, koje me oko tog filma zavitlavaju. Samo čekam zlonamernog kritičara koji će iskopati taj film. Od uloga kojima sam nezadovoljan je uloga u »Početnom udarcu« gde sam po svaku cenu hteo da napravim drugačiji lik od Bobe iz »Boljeg života«. Ta uloga mi je pomogla da se distanciram od Bobe. No, kada je analiziram smatram da sam je slabo uradio. Kod Dejana Zečevića, u »Kupi mi Eliota« sam pristao na periku. Na jednu lošu periku i ta uloga bi bila dobra, ali je ta loša, jeftina, perika ubila svaki glumački gest. Srđan Dragojević je imao ideju da igram Anđela sa Žikom Todorovićem u »Mi nismo anđeli«. U to vreme smo snimali »Crni bombarder« i zaista nisam mogao. Za ostale uloge koje sam odbio nemam iskreno žaljenje.

  • Kako čitate scenarije? Imate li neki ritual?

Generalno, provalio sam zanimljivu stvar. Različito čitam kada mi neko da scenario kao glumcu nego kao producentu. Veće uzbuđenje imam kada mi neko da scenario da čitam radi određene uloge. Volim da pomislim zašto mi nudi baš tu ulogu. Tek na drugom ili trećem čitanju mogu da ga sagledam. Neke scenarije nisam pročitao do kraja. Odmah bi ih bacio. Pred ozbiljan razgovor uvek pročitam scenario tri puta. Ako čitam kao glumac, prvi put čitam svoju ulogu, drugi put da bih se upoznao sa tekstom, treći put dajem svoje predloge. Kao producent, prvi put čitam da bih se upoznao sa tekstom, drugi put radi analize, treći put zbog predloga. Inače, namam neke konkretne rituale oko čitanja.

  • Kakav je Vaš odnos prema Kusturici?

Ja mislim da je Kusturica jedan od najboljih primera zvezde. On je velika ličnost. Pored nespornog talenta koju mu ne osporavaju ni najveći neprijatelji, on je čovek koji je shvatio i opredelio se da se bavi filmom na poseban način. Njegov svaki film je više od rediteljskog dokazivanja, rediteljskog posla. On spada u krug reditelja koji su najveće zvezde svojih filmova. Od njegovih filmova najviše volim »Sjećaš li se Doli Bel« i smatram da mu je to najlepši film. Pored filmova mi imponuje uloga koju on paralelno igra sa svojim ostvarenjima. Ono što ljudi moraju da znaju je da je Kusturica jedno od pet najvećih imena evropskog filma. I to je činjenica. Najviše osećam respekt za njega. Ogroman respekt. Iako ne bih mogao da kažem da je njegov filmski jezik meni jako blizak. No, to je pitanje ukusa. Ja ga posmatram u celini. Šire od filmova. On je jedan od retkih reditelja koji ima velika muda. Naši reditelji inače pate od manjka muda. Poznavao sam i talentovanije reditelje ali su padali zbog nedostatka muda. Znam da Kusturica ima velike protivnike u beogradskom krugu intelektualaca. Ali moramo znati da je Kusturica svojom odlukom postao deo srpske kinematografije a mogao je da donese i drugačiju odluku.

  • Šta čini jednu pravu zvezdu?

U našim uslovima se zvezda gradi na bazi kvaliteta. U Srbiji teško ostaješ zvezda ako nemaš kvalitet. Da bi bio zvezda moraš imati talenta. I to baš posebnog talenta koji definiše zvezdu. Za zvezdu je potrebna posebna harizma koja se nosi i van profesije. To su ljudi koji se pojave na koktelu i nešto se desi. To se odnosi na sve profesije. Tako je i mojoj profesiji. Da bi bio zvezda, minimum je kvalitet. Pomenuta harizma je nadgradnja. Kvalitet nije presudan za svet. Zbog već pomenutih timova za kreiranje imidža. Bitno je imati nešto jedinstveno a tim ti onda proizvede kvalitet. Da bi neko meni bio zvezda, mora imati pomenutu vrstu harizme. Kao lik, svojim životom i biografijom mora da pleni. Bez obzira na posao. Mora da hrabro i beskompromisno zastupa svoju ideju. To je preduslov. Impresionirali su me ljudi koji su svoj život i svoj posao pretvorili u jaku i ekskluzivnu priču. Da te vole, da te mrze, da ti zavide ali da ti se svi dive. Takvi ljudi meni imponuju.

  • Kako komentarišete oskudicu kvalitetnih scenarija u srpskom filmu?

To je već opšte mesto. Kao što mislim da je propust FDU što profesori ne uče reditelje da su pripreme za film najvažnija stvar. Kopola je pre tridesetak godina u Beogradu rekao da je razlika između američkog i srpskog filma u tome što se kod nas snima u fazi kada bi u Americi tek počinjali pripreme. To je velika istina. Slično je i sa scenarijima. Scenario u velikom filmskom svetu nastaje u korelaciji pisac-reditelj i pisac-producent. Retki su genijalni scenariji koji su odmah spremni za snimanje. Scenariji nastaju iz sukoba tih ličnosti. Tako se dolazi do kvaliteta. I taj proces mene najviše zanima. Taj dijalog garantuje bar solidan scenario. Kod nas se pisci pojave i donesu petu verziju i kažu »Evo ga!« teško je ispravljati scenario gde autor misli da je sve dileme razrešio. Čini mi se takođe da su ozbiljniji pisci radije pisali poorišne drame nego scenarije. Mi jako dugo, osim Gordana Mihića nismo ni imali profesionalnog scenaristu. Sad se to menja. Sa pojavom ozbiljnih producenata. No ta je promena spora.

  • Kako komentarišete opšti pad posete bioskopima?

To je jedno vrlo aktuelno pitanje. Prvi opšti odgovor bi bio da je to pad posete pojava koja se desila u svim državama koje su ušle u tranziciju. Tranzicijom smatram period od 5. oktobra. Kultura je uvek prva žrtva tranzicije. Drugi isto tako važan razlog je to što je tokom devedesetih, zaista zanimljiva srpska kinematografija, uspela da očuva poverenje gledalaca prema domaćem filmu. Onda su krajem devedesetih usledile dve sušne godine i nekoliko filmova je omanulo i izneverilo poverenje. Treći razlog, donekle vezan za prvi je neadekvatan odgovor države na novonastale okolnosti. Nije donet Zakon koji bi unapredio produkciju i prikazivanje filmova. Nedostaju novi bioskopi u kojima bi se uopšte gledao film. Međutim, ima i jedna zanimljivost. Analizirajući rezultate filmova sam zaključio da su devedesete, možda jedini period u istoriji kada su kvalitetni filmovi imali najveću gledanost. Ako posmatramo istoriju, obično je šund imao najveću gledanost. Devedesete su jedini period kada su kvalitetni filmovi imali gledanost. To je već pitanje za sociologe. Verovatno je reč o nekom pojačanom stanju svesti.

  • Koji je Vaš odnos prema »Zoni Zamfirovoj«?

Prvo, moram reći da sam u poslednje vreme uhvatio sebe kako branim »Zonu«, iako sam na prapremijeri u Nišu smatrao da je to TV projekat koji je samo izašao u bioskope. Smatrao sam je beznačajnim događajem u svakom smislu. Ovaj uvod sam dao zato što mislim da je milion gledalaca za svaki, pa i takav, domaći film veliki događaj. Takav film, bez obzira na mane i način na koji je snimljen, ipak nije nešto zbog čega treba da se zabrinemo za naciju što ga je toliko gledala. E sad, svi mi koji se bavimo filmom pitamo zašto takav film pravi gledanost? Moramo se zapitati nad time koliko imamo filmova po našoj, srpskoj, istoriji? Malo. Po literaturi? Malo. Koliko imamo najjednostavnijih melodrama? Malo. Ako se tome pridoda da je u našem filmu retko bekstvo od stvarnosti koje gledaoci žele da dožive u bioskopu? Zašto nije urađen pravi film sa tim elementima? Može samo da nam bude žao. No, dobro je da je Šotra iskustvom i lucidnošću pokazao šta treba da se pravi. Mogu reći i da je producentima održao lekciju. Zdravije je ipak da, kad već glup film mora da bude najgledaniji, bude bar glup domaći film.

  • Šta mislite o domaćim festivalima?

Domaći festivali su najgori segment srpske kinematografije. I to mogu da argumentujem danima. Oni ničemu ne služe. Niti ičemu služe naši internacionalni festivali, poput FEST-a. Oni nemaju smisao i koncept. Moj rad kao direktora u Nišu je bio pokušaj da ukažem na pravac u kome bi trebalo da se iskoristi koncept glumačkog festivala. Nijedan domaći festival ne valja, svi su seoska zabava. S te srane, postoji kod mene želja da napravim, naravno ne sam, jedan ozbiljan fstival. Festivali su važni. Naš problem je što u Srbiji ne postoji neko ko je zadužen da se bavi filmskom materijom, neka institucija, neko ime i prezime. Jedan Motovun ili Sarajevo, u državama koje se ne mogu porediti sa Srbijom po produkciji, su nešto o čemu možemo samo da sanjamo. Srpska kinematografija nema nikakvu podršku u smislu pratećih aktivnosti. Naš film nema ni bioskope a kamoli festivale ili fondove. Koliko god je Evropa preko festivala stvorila estetske kategorije, za koje se bori, toliko mi ništa ne uspevamo a imamo kvalitetne projekte.

  • Prokomentarišite znatan politički potencijal Vaših filmova.

Preživeli smo jedno užasno ludo i zanimljivo vreme. Ako sam na išta ponosan u svojoj političkoj borbi, onda sam ponosan na te filmove. Mislim da smo mi, koji smo tada imali hrabrosti da radimo takve filmove, na jedan zanimljiv način pomogli Srbiji. Sada Srbija ispada kao jedina zamlje gde su rađeni politički i polemički filmovi. Činjenica da su Ministarstvo kulture i RTS finansirali »Lepa sela...« govori o ludilu tog doba. Mi smo imali neku vrstu medijske blokade oko »Rana«. Tada sam iz JULovskih krugova dobio informaciju da oni nisu ljuti što mi pravimo film protiv njih nego što ga pravimo od njihovih para. Jeste to bila neka vrsta smišljene prevare. Jako bi bilo lepo da kažem da su mi pretili. Ali to nije tačno. Jedino mi je bilo nedostupno da se pojavim na RTS-u no u to vreme niko normalan ne bi išao na RTS. Pitali su me mnogo puta o tome u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini i nikad od sebe nisam pravio veliku žrtvu. Doduše, kad sam radio »Rat uživo«, nisam mogao ni da sanjam o Ministarstvu kulture i RTS, no nisam nikad bio lično ugrožen. Devedesete su zanimljivo doba i mislim da bi teoretičari trebalo da se pozabave time, ne samo estetski već i sociološki. Mislim da u Hrvatskoj niko ne bi ni pomislio da snimi takav ilm. A ovde su čak i najbenigniji filmovi polemisali sa državom.

  • Koji bi domaći film voleli da ste producirali?

Dakle, uvek razlikujm filmove koje bih producirao od onih koji su mi »samo« najdraži. Zato bih na ovo interesantno pitanje odgovorio recimo navodeći većinu filmova Žike Pavlovića, »Mi nismo anđeli« i »Nacionalnu klasu«. Recimo...

  • Živojin Pavlović je svojevremeno govorio da se za proizvodnju filma opravdava uzimanje novca čak i od Crnog Đavola. Šta Vi kažete o tome?

Imao sam puno crnih đavola od kojih sam uzimao novac. Moja želja sa »Ratom uživo« je bila da se bavim time u koliku moralnu kaljugu treba da uđe čovek radi umetnosti i dobrog dela. Možda zvuči skaredno kad se čuje sa strane, no za filmadije je takvo razmišljanje prirodno. To je potpuno ispravno jer tim đavolima daješ mogućnost da operu svoj greh. Ako naprave dobar film. Apsolutno se slažem sa Žikom. Ljudi ne razumeju da se i u velikom svetu novac pere kroz film odnosno umetnost. Pametne države su i napravile takav sistem da se novac pere kroz proizvodnju nečeg dobrog i lepog kao što je umetnost. To nisu uradili slučajno.

  • Postoje li Plejboji u Srbiji? Da li ste Vi Plejboj?

S obzirom na list za koji govorim voleo bih da odgovorim sa »Da«. Lepo bi bilo. No odgovoriću sa »Ne«. Ne smatram se plejbojem. I u Srbiji plejboji ne postoje a ako ih ima ta je reč iskrivljena. Kao što je iskrivljena reč džet-set, jer srpski džet-set koji puni tabloide je nešto čega se ja, a mislim i svaki pristojan građanin stidi. Ne toliko ovde. Više se stidim kad odem u inostranstvo. To je ta žalosna egzotika Srbije gde ne prepoznajem džet-set i plejboje. Ovo je prvi broj lista koji bi mogao štošta da izmeni pa se nadam će list pomoći stvaranju pravog srpskog plejboja. Nisam siguran da ćete uspeti ali se nadam.

   
  POVRATAK NA STRANICU MEDIJI
   
 
 © 2006 Dragan Bjelogrlić | LIČNI PODACI | FILMOGRAFIJA | MEDIJI | GALERIJA | OSTALO | KONTAKT