Dragan Bjelogrlić

   
 

mediji : evropa

 

INTERVJU
Poznati srpski glumac i sve značajniji filmski producent, koga ovog meseca očekuju čak dve velike premijere, najavljuje da je to samo zagrevanje za velika dela i u neobično oštrom razgovoru objašnjava probleme srpskog pozorišta i filma

Dragan Bjelogrlić

PRODUCENT ZDRAVE SRBIJE

Uvek ću biti protiv onih koji idu okolo i pljuju svoj narod

GREH
Pogledajte kako dobro živi Branko Cvejić, upravnik JDP, a kako lošije živi njegov glumac Nikola Đuričko

PASKALJEVIĆ
On je čovek koji je istovremeno rušio Filmski centar Srbije i imao na vezi Kojadinovića, Dinkića i još neke političare

IVKOVA SLAVA
Po svaku cenu sam pokušavao da to ne bude Zona , nego, kad je Šotra u pitanju, da to bude Više od igre

KORENI
Znam da ću ostariti u Srbiji ili u Hercegovini, odakle su moji koreni, i koja, nažalost, nije u Srbiji

POVRATAK U POZORIŠTE
– Dragan Bjelogrlić (42) nikada neće stići do Holivuda. Ostariće, kaže, u Srbiji, koja će, siguran je, biti dobra za život.

– Iako je počeo da glumi sa samo 15 godina kao Sirogojno u filmu Boško Buha i u narednih 27 godina glumio u 40-ak filmova i TV serija, tokom teških godina snašao se i u filmskoj proizvodnji.

– Posle uloge mitskog lažova Kalče u filmu Ivkova slava i pozorišnog Mekmarfija u Letu iznad kukavičjeg gnezda , najavljuje da će producirati filmske verzije Vremena smrti , Svetog Georgija , Svetog Save , Pekića …

– Sebe ne smatra naročitim umetnikom. Ipak, kaže da mu je gluma najvažnija u životu i zato mu je krivo što u svakom njegovom intervjuu glumca pobedi producent.

– Tvrdi da mu je Kalča, koga ćemo u filmu Zdravka Šotre premijerno videti 3. novembra, bio izazov, kao i Mekmarfi, koji će dva dana kasnije premijerno biti izveden u Beogradskom dramskom pozorištu, zato što ga je u Formanovom filmu Let iznad kukavičjeg gnezda igrao baš Džek Nikolson.

EVROPA: Šta vam je važnije pitanje: zašto vas devet godina nije bilo u pozorištu ili zašto ste se vratili?

BJELOGRLIĆ: To što me nije bilo u pozorištu je moj stav. Smatrao sam da ne treba da se bavim pozorištem kakvo je ovde danas. Vraćanje u pozorište mi je intimno važno. To je bilo iskušenje koje bi možda neki mudar čovek zaobišao. Ali kad čoveku u profesiji dobro ide – a ja to mogu za sebe da kažem – onda može i da se uljuljka jer je u poziciji da ide samo na zicere.

EVROPA: A Let nije zicer?

BJELOGRLIĆ: Nije, ovo je iskušenje. Hteo sam da se oprobam, da vidim mogu li ja to, da li će mi takvo pozorište, koje baš ne volim, doneti nešto novo na intimnom planu. Zato ne očekujem ni nagrade ni priznanja. Ovo je vrlo ličan čin koji sam sebi priredio i nadam se da se neću kajati.

EVROPA: To znači da u samom pozorištu ne nalazite naročite razloge za povratak?

BJELOGRLIĆ: Ne, ali ne bih voleo da se moj povratak pretvori u moj obračun sa pozorištem. Ali pozorište, kakvo je danas, ne zanima me mnogo.

EVROPA: Šta vas ne zanima u pozorištu?

BJELOGRLIĆ: Kada bi ono u Srbiji bilo drugačije organizovano, kada bi u njemu vladala druga energija, kada bi na drugačiji način okupljalo ljude, onda bih veći deo sebe video u njemu. Neko, recimo, smatra prednošću pozorišta i to što se glumac dva meseca bavi ulogom, što intenzivno razmišlja o nečemu. Meni je to predugo. Nema potrebe. Toliko bavljenje ulogom otupljuje oštricu.

EVROPA: Mislite da je to pozorišna mistifikacija?

BJELOGRLIĆ: Apsolutno. To je dobro skrojena laž iza koje se svi kriju. Pozorište je mnogo više stvar tehnike nego umetnosti. Naravno, ne govorim o remek-delima, nego o ostalih 95 odsto produkcije.

EVROPA: Vaše razočaranje potiče još od predstave Moja draga iz 90-ih, prve pozorišne produkcije koju ste radili.

BJELOGRLIĆ: Da. Bilo je to čuveno obraćanje pape srpskog pozorišta Jovana Ćirilova, koji se sa stubaca ondašnje Politike 1993. obratio mladim glumcima povodom te predstave da ih upozori da se čuvaju komercijalizacije. Razlog je bio to što smo Nikola Kojo i ja po predstavi zarađivali od 500 do 700 maraka, a on je davao svojim glumcima plate od 20 maraka.

EVROPA: To onda jeste bio udar na postojeće odnose?

BJELOGRLIĆ: Naravno, jer tog trenutka smo dokazali da u pozorištu može da se zaradi, dok su oni ubeđivali svoje glumce da moraju da budu niža srednja klasa i da se pomire s tim. I oni su se s tim pomirili. I dan-danas se mire, žive očajno, samo se promenilo to što upravnici pozorišta jako dobro žive.

EVROPA: Vi znate da dobro žive?

BJELOGRLIĆ: To svi znaju. Pogledajte kako dobro živi Branko Cvejić, upravnik JDP, a kako njegov glumac Nikola Đuričko, jedan od najtalentovanijih, jedan od nosilaca repertoara. Ali nije problem u Cvejiću, neću ja da menjam Baneta Bumbara, njemu je dobro, šta ga briga, problem je u Đuričku, koji to dopušta Cvejiću. Ispada da jedino ja govorim takve stvari.

EVROPA: Koja je ovde razlika u funkcionisanju pozorišta u odnosu na film?

BJELOGRLIĆ: U filmu ne postoje vlasnici estetike. Kad se film napravi, on može da se šalje i u svet, ne oslanja se samo na domaću publiku ili kritiku. Pozorišni kritičari u roku od tri dana neku predstavu ocene kao promašaj, i to bude promašaj jer je tako odlučeno u malom krugu vlasnika estetike koji se međusobno druže. Šta oni odrede da je umetnost, to je umetnost.

EVROPA: Film nema tu vrstu monopola?

BJELOGRLIĆ: Film odmah komunicira sa publikom i odmah ima kopije koje idu po celom svetu. Svojevremeno je Milan Vlajčić u Politici napisao da su Lepa sela lepo gore promašaj, ali su odmah zatim najpoznatiji svetski listovi pisali da je to remek-delo, pa je onda Vlajčić posle tri meseca morao da piše drugu kritiku. To je prednost filma. U filmu si slobodniji, ne zavisiš ni od koga.

EVROPA: Kada biste bili u situaciji, šta biste menjali u pozorištu?

BJELOGRLIĆ: Otvorio bih još 15 scena u Beogradu. Atina ima 180 scena, kao i Budimpešta, Prag, a mi 10. Trebalo bi da imamo jedno narodno pozorište i jedno gradsko, ona da se finansiraju i imaju svoj ansambl, a sve ostalo bi bile scene na koje dolaze projekti. Danas sva pozorišta dobijaju pare, nema veze da li su dobra, loša, ko u njima igra. Ne postoji nikakva odgovornost da li je nešto uspešno ili ne, predstave se samo rade, pozorišta ispunjavaju kvotu premijera, i onda se tu slučajno desi i ponešto dobro.

EVROPA: Koga smatrate odgovornim za to?

BJELOGRLIĆ: Isti ljudi kreiraju pozorišni život, festivale, oni su u žirijima, pišu kritike, sve isti. I kad ti uzurpatori pozorišne estetike kažu da je to dobro, onda je dobro, makar to niko ne gledao. Kada glumac u Grčkoj napravi uspešnu predstavu, on od toga kupi kola ili stan. Ako ne napravi uspešnu predstavu, možda i proda stan. To je pošteno. A ovde u pozorištu vlada socijalizam. Dobijaju se subvencije, svi žive od toga, ali sistem se ne menja.

EVROPA: Da li vam se događa da odete u pozorište i da vam se nešto dopadne?

BJELOGRLIĆ: Naravno, mi imamo dobru pozorišnu tradiciju, nisu naša pozorišta nekvalitetna. Ali potencijal koji nosi Beograd, gde je esencija srpskog pozorišta, ne koristi se na pravi način.

EVROPA: Da li to znači da imate ambicije da menjate pozorište?

BJELOGRLIĆ: Nemam. Ako posle ovog i dalje budem igrao u pozorištu, to će biti samo ako i dalje budem lično želeo da igram, da se bavim glumom na taj način. Samo bavljenje pozorištem me ne zanima.

EVROPA: Da li vi delite utisak da je problem pozorišta i to što je poslednjih pet godina u većem savezu sa režimom nego u vreme Miloševića?

BJELOGRLIĆ: Gotovo celokupna umetnička branša je 90-ih bila protiv Miloševića. Pošto je pozorište najviše upućeno na državu, desilo se da im se država odužila tako što je nagradila pozorište.

EVROPA: Ali to ne mora da bude po sebi loše.

BJELOGRLIĆ: Ne mora, ali to je toliko daleko išlo da je postalo sramno da u jednom trenutku na tekst Amerika –Drugi deo Biljane Srbljanović čitav politički establišment učestvuje u jednoj predstavi. Da smo to imali u vreme Miloševića, bilo bi demonstracija ispred Ateljea 212 .

EVROPA: Na koji establišment mislite?

BJELOGRLIĆ: Svi znaju da je predstavu režirao tadašnji predsednik Upravnog odbora RTS Dejan Mijač, igrali su ministar kulture Branislav Lečić i upravnik pozorišta Svetozar Cvetković, a pisala ga je članica raznih foruma i nevladinih organizacija, osoba sa jakim političkim uticajem. Neću da komentarišem ko je još igrao da ne bih bio neukusan.

EVROPA: Vidite li neku ličnost koja bi mogla da pokrene stvari u pozorištu?

BJELOGRLIĆ: Ne, zato i ne verujem u pozorište.

EVROPA: Da li vam, na primer, nedostaje Ljubiša Ristić u pozorištu?

BJELOGRLIĆ: Sam on mi ne nedostaje. Ali neka pojava poput njega svakako. Potrebni su buntovnici, ljudi koji pokreću žabokrečinu. Jako je čudno da nema takvih.

EVROPA: Ali nema ih ni na filmu.

BJELOGRLIĆ: Nema ih. I film je ušao u krizu. Miloševićevo vreme bilo je jako inspirativno za umetnost, ma koliko to bila samo postmodernistička varijanta diktature. Danas se samo priča o parama, ne dešava se ništa suštinsko.

EVROPA: Vaša konstatacija je da je film u stvaralačkoj krizi.

BJELOGRLIĆ: Da, samo kriza se dešava i prođe, ali problem je dezorijentisanost srpskog filma. Sada se u Srbiji snima deset filmova. Ako tri budu preživela duže od nedelju dana u bioskopima, to će biti veliki uspeh.

EVROPA: Dezorijentisanost je stvaralačka kategorija, a šta je sa strateškim stvarima?

BJELOGRLIĆ: Tu dolazimo do Zakona o kinematografiji. Mislio sam da će ga Lečić progurati. Znao sam da ćemo se pogubiti, jer dolazi surovo vreme kad se niko neće baviti umetnošću. Prosto, luksuz je baviti se umetnošću u tranziciji. Pozorište je napravilo taj dil sa državom i postalo je čedo zaštićeno budžetom, a film nije. Film je mogao da se probije samo dobrim zakonom i formiranjem Filmskog centra Srbije.

EVROPA: Filmski centar postoji, ali kao da ne postoji.

BJELOGRLIĆ: Da, i mi smo krivi za to.

EVROPA: Ko su mi ?

BJELOGRLIĆ: Velika ekipa ljudi koja je radila na formiranju Centra. Svi su bili u priči – Maksa Ćatović, Darko Bajić, Srđan Dragojević, Ljubiša Samardžić, Ivana Mihić. Dogovorili smo se da svako izbriše svoju sujetu i zaboravi na sitne interese, i da pokušamo da napravimo Filmski centar. I kada smo bili na pragu ostvarenja cilja, došao je Goran Paskaljević.

EVROPA: I?

BJELOGRLIĆ: I učinio sve da to propadne.

EVROPA: Šta je učinio?

BJELOGRLIĆ: Najpre nam se nije pridružio, a kad smo došli do realizacije, on je došao i tog trenutka sve je počelo da se raspada. Prvo je napravio razdor među nama, a onda počeo da vodi svoj lični rat rasturanjem Centra. On i ljudi koje je uspeo da zavrbuje, među kojima su i neki moji bivši prijatelji, jednog trenutka su hteli da zavladaju Filmskim centrom. Kad su videli da to ne ide, rešili su da ga rasture. I u tome su uspeli.

EVROPA: Jeste li vi bili toliko slabi ili je on bio toliko jak?

BJELOGRLIĆ: Da, bili smo slabi. Napravio je od nas dva fronta. On je čovek koji je istovremeno rušio Filmski centar i imao na vezi Kojadinovića, Dinkića i neke političare. Desnom rukom je rušio, a levom telefonirao. Centar je prvi put posle dužeg vremena uspeo da obezbedi ozbiljan budžet od tri miliona evra. Hteli smo da napravimo ozbiljan fond, a ne kao do sada. Nismo imali vremena da sve to napravimo, jer je Centar na prvom koraku srušen, srušen je koncept koji je trebalo da postane ministarstvo filma.

EVROPA: A šta je bilo sa tri miliona evra?

BJELOGRLIĆ: Završili su kod ministra kulture, koji svakome ko počne da snima film daje neke pare. Evo, sad jedan zubar snima film.

EVROPA: Da li je to bio sukob dva filmska klana? S jedne strane Dragojević i vi, a s druge Paskaljević i Laza Ristovski?

BJELOGRLIĆ: To je pojednostavljeno objašnjenje. Za razliku od pozorišta, gde klanovi postoje, u filmu ne mogu da postoje. Kada postoji neki novac koji je namenjen svima, pa se organizuje njih nekoliko da ga međusobno podele, to jeste klan. Međutim, u filmu te love nema. Kako onda da postoji klan?

EVROPA: Ako ja snimim tri neuspešna filma a ministarstvo mi pomogne i kod četvrtog, šta je to?

BJELOGRLIĆ: To nije klan, to je nepostojanje kriterijuma. Ako vi konstantno snimate neuspešne filmove, kao Goran Paskaljević...

EVROPA: Opet Paskaljević?

BJELOGRLIĆ: Da, jer on je šire zlo čak od ovoga što je napravio u Filmskom centru.

EVROPA: Hajde da vidimo u čemu se zapravo vaš i Paskaljevićev koncept razlikuju.

BJELOGRLIĆ: Treba raditi potpuno suprotno od onog kako radi Paskaljević. On snimi film o jednoj bolesnoj devojčici, koji niko u Srbiji neće da gleda, a onda ide po Sarajevu, Zagrebu i Ljubljani i priča kako je snimio film o autističnoj Srbiji. Pri tom u istoj toj autističnoj Srbiji on stalno snima filmove, druži se s političarima i živi fenomenalno. I još stalno priča kako njega odavde neko hoće da otera, ali, eto, on kao može da ode da radi u Francuskoj. Tako u Ivkovoj slavi Đuričkov lik stalno viče kako hoće da ide kući, a onda mu ovi kažu: „Pa idi više“.

EVROPA: Ali iz sveta stalno stižu vesti o uspesima Paskaljevićevih filmova.

BJELOGRLIĆ: To je samo vešto skrojena laž. Praviš u Srbiji neuspešne filmove, guraš ih malo po festivalima i gde imaš veze, i kao praviš veliki uspeh.

EVROPA: Šta je tu loše?

BJELOGRLIĆ: Nemam ja ništa protiv toga, svako radi kako zna, ali nemoj da se stavljaš na čelo branitelja srpske kinematografije, a onda odeš u susednu državu i kažeš kako si pravio film o autističnoj Srbiji. Ja hoću da pravim filmove o jednoj zdravoj Srbiji. Želim makar da dam iluziju ljudima da postoji zdrava Srbija. Naročito kad odem u te države, kažem: «Da, ovo je film o zdravoj Srbiji».

EVROPA: Rane baš i nisu bile film o zdravoj Srbiji?

BJELOGRLIĆ: Mi smo pravili film protiv Miloševića, a ne protiv onih klinaca. Oni su samo bili manipulisane žrtve jednog režima, ali mi smo navijali za te klince. Oni su jedni drugima vraćali rane, što je viteštvo koje ne postoji na Zapadu, koje možda postoji samo u Srbiji. Ali kad smo mi pravili Rane , on je pravio Bure baruta , gde čovek u prvoj sceni filma kad ga udare kola, ubije jednog. Zašto? Zato što smo mi genetski bolesni? Nemoj zato da mi se busaš kada sve što radiš, radiš samo za ličnu korist.

EVROPA: Imate li neko objašnjenje za to?

BJELOGRLIĆ: Dugo sam pitao zašto on to radi, odakle ta nesigurnost. Onda sam shvatio: u redu, možeš ti da platiš tri novinska članka koja će da kažu kako si napravio veliki uspeh u inostranstvu, ali ti sam znaš šta si uradio. On sam zna koliko njegovi filmovi vrede i zbog toga je toliko nezajažljiv, i zbog toga se toliko bori da sruši sve oko sebe. Zašto bi neki uspešan čovek potencirao taj svoj uspeh. Da li ste čuli nekad tako Kusturicu da potencira?

EVROPA: Da li je Ivkova slava zapravo praćenje traga Šotrine Zone Zamfirove i njenog uspeha sa milion gledalaca?

BJELOGRLIĆ: Zašto da ne. Mislim da je sad za srpsku kinematografiju važnije da odigra dobru utakmicu na domaćem terenu, nego u gostima. Zato sam se opredelio za Šotru i Ivkovu slavu . Oslonjen na klasiku, dobru literaturu, na glumačku ekipu.

EVROPA: Zar nije sve to Zona uradila?

BJELOGRLIĆ: Jeste, ali to ne znači da to više ne treba da se radi.

EVROPA: Da li ste se trudili da izbegnete folklorizaciju iz Zone ?

BJELOGRLIĆ: Da, ja sam najviše sa Šotrom radio na pripremi i sama činjenica da smo tri puta prekidali pripreme i odustajali od filma, govori o dužini kreativnog rata između nas dvojice. Pokušavao sam po svaku cenu da to ne bude Zona , nego, kad je Šotra u pitanju, da to bude Više od igre . Mislim da smo uspeli u tome. To jeste Sremac, jeste Srbija krajem 19. veka, to jeste jedna lepa Srbija i lepo vreme, koje smo zaboravili. To jeste nešto što je imala Zona , ali sve ostalo je drugog senzibiliteta.

EVROPA: To je bila Srbija koja se posle ratova uzdizala. Da li ste korespondirali sa vremenom sadašnjim?

BJELOGRLIĆ: Ne. Ivkova slava je prvi u nizu filmova koje pripremam i koji će se oslanjati na klasiku u srpskoj literaturi, na nečemu što je značajno za Srbiju. Čitava jedna generacija koja je odrasla u Srbiji kao rezervatu ratnih zločinaca mora da upozna Srbiju koja je starija od svih nas i koja će postojati u budućnosti. Želim da se čovek, kada izađe iz bioskopa, oseti privilegovanim što živi u jednoj zemlji koja ima svoju prošlost, raznoliku i bogatu, a samim tim i da ima pravo da veruje da ta zemlja ima i budućnost.

EVROPA: Da li je to razlog zbog čega želite da snimite i Vreme smrti , po Dobrici Ćosiću?

BJELOGRLIĆ: Da. Ovo je tek zagrevanje za velika filmska dela zasnovana na našoj klasici.

EVROPA: Imate li neki lični odnos zašto biste to voleli da radite?

BJELOGRLIĆ: Da, ja sam u nekim godinama kad sam zaboravio na sve one iluzije o karijeri u Holivudu. Znam da ću u životu koji mi je preostao da ostavim nekoliko kapitalnih dela koja će biti značajna za mene, moj narod i moju državu. Razmišljam o Vremenu smrti , o Pekiću i Zlatnom runu , o filmu o Svetom Savi, zatim Sveti Georgije ubiva aždahu . Ako Ivkova slava doživi uspeh, tim bolje.

EVROPA: Šta je tu mera uspeha, samo broj gledalaca ili još nešto?

BJELOGRLIĆ: Broj gledalaca. Ako u poslednje dve godine, sa izuzetkom Anđela 2 , ne postoji srpski film koji je prešao 50 hiljada gledalaca, onda brojke jesu bitne. Ništa nije izašlo što je isprovociralo ljude. Izlazili su filmovi koji postaju sve manje bitni. Kao da se, ne daj bože, približavamo hrvatskoj kinematografiji.

EVROPA: Šta je onda broj koji bi značio uspeh?

BJELOGRLIĆ: Zvučaće neskromno, ali smatraću uspehom ako pređemo pola miliona gledalaca.

EVROPA: Jeste li pričali sa Dobricom Ćosićem o Vremenu smrti ?

BJELOGRLIĆ: Jesam. Skoro da smo se sve dogovorili, ali nismo još potpisali ugovor.

EVROPA: Poznajete se s njim od pre?

BJELOGRLIĆ: Ne, prvi put smo pričali, i naročito su mi s njim razgovori o literaturi bili inspirativni. Njegova književnost je jako filmična. Vreme smrti je u vreme kad sam sazrevao bila srpska Biblija. Nije bilo ozbiljne srpske kuće koja nije imala Vreme smrti u šifonjeru. Mislim da je to jedno od najvećih dela literature i od njega će se napraviti filmski serijal a posle toga velika TV serija.

EVROPA: Neki misle da je vaša generacija na neki način povlaštena: zapamtila je dobar život iz 80-ih, preživela ratove, a sada u najboljim godinama ide u Evropu. Da li vi osećate nešto od te povlašćenosti?

BJELOGRLIĆ: Ambivalentna su mi ta osećanja. To što sam doživeo, jedan Švajcarac ne može ni da zamisli, a, s druge strane, ne žalim za tim teškim godinama. Svaki pametan čovek ih je iskoristio kao veliko životno iskustvo. Meni se tih 90-ih sve desilo: napravio sam porodicu, napravio dva najznačajnija filma, ali da mi neko kaže da me čeka još deset istih takvih godina, ne znam da li bih se ubio odmah. U svakom slučaju generacija 50-ih je seču iz 90-ih dočekala opuštena.

EVROPA: Mi smo ipak bili na nogama i u gardu?

BJELOGRLIĆ: Da, ali mene mnogo više zanima generacija koja je odrasla uz Miloševića. Pitam se da li ih je odrastanje u surovom vremenu ojačalo ili samo obeležilo za čitav život.

EVROPA: Da li biste za nešto u javnom životu danas stavili ruku u vatru?

BJELOGRLIĆ: Ne, apsolutno ne postoji. Ali ne smatram to tragičnim, naprotiv, mislim da je to sređivanje stanja. Čak i da dođe opcija za koju ja nisam nikako neka ultradesnica, ne verujem da bi i to mnogo promenilo u našem životu. Nije loše što je to tako.

EVROPA: Mada, ostaje Kosovo kao poslednja nezavršena među velikim pričama iz 90-ih.

BJELOGRLIĆ: Kosovo je usud koji nas čeka. Prihvatam ja da Kosovo više neće biti Srbija, znam da će to ljudima teško pasti, ali činjenica je da 90 odsto ljudi iz Srbije nikada nije bilo tamo. Ali Kosovo je mit.

EVROPA: Kada ste vi bili poslednji put?

BJELOGRLIĆ: Bio sam 1993, kad su ga kontrolisali Srbi, pa nisam baš poželeo ponovo da idem. Ali suštinski naš problem s Kosovom je taj što, recimo, ne vidim kako će se moja deca družiti s nekim Albancem. Vidim nas u ovoj regiji sa Hrvatima, Muslimanima iz Bosne, Makedoncima, ali nas ne vidim sa Albancima. To je problem, a što se tiče teritorije, mislim da je priča završena.

EVROPA: Možete li da zamislite sebe za deset godina?

BJELOGRLIĆ: Ne mogu konkretno, ali vidim se u jednoj normalnoj sredini. Srbija će biti normalnija, a Beograd ono što je nekad bio, regionalni centar i velegrad.

EVROPA: Možete li da se zamislite izvan sveta filma i glume?

BJELOGRLIĆ: Kada razmišljam idealistički – da. Ali znajući sebe, znam da je to teško. A voleo bih da manje radim i da više uživam. Voleo bih da pravim vino, voleo bih da provodim vreme u intimnijem svetu. Znam da ću ostariti u Srbiji ili u Hercegovini, odakle su moji koreni i koja, nažalost, nije u Srbiji.

EVROPA: S godinama postajete konzervativni?

BJELOGRLIĆ: Uvek sam bio romantični nacionalista i to nikad nisam brutalno ispoljavao. I stvarno ne volim i ne razumem ljude, poput Paskaljevića, koji idu okolo i pljuju svoj narod. Bio sam spreman da pljujem Slobu kad god treba, ali čak i njega ne u Zagrebu.

EVROPA: A Hercegovina u Srbiji?

BJELOGRLIĆ: Voleo bih da je Republika Srpska sa Srbijom. Ja sam rekao to i Sarajlijama: šta, vi biste Bosnu, ali da nema ovoliko Srba. Pa to je nemoguće. I sad lude što ovi iz RS navijaju za SCG kad se igra fudbal. Ma nemoj! A Trgu oslobođenja daju ime Alije Izetbegovića. Pa šta je to sad, za jedinstvenu si Bosnu, ali daješ ime Alije Izetbegovića.

EVROPA: U ovom razgovoru ste dosta demistifikovali svoj zanat. Da li smatrate sebe umetnikom?

BJELOGRLIĆ: Ne nešto naročito. Gluma je više pitanje dara nego umetnosti. Ima ljudi koji malo vole i da izgledaju kao umetnici, ali ja čak nisam ni to voleo.

EVROPA: Šta vam je najvažnije od stvari kojima se bavite?

BJELOGRLIĆ: Ipak gluma. Zato mi je krivo što je u ovom razgovoru glumca pobedio producent. Zato i jesam igrao Kalču, a mogao sam i nešto lakše. Moglo mi se, producent sam. Hoću da se mučim, zato sam se i u vratio u pozorište.

EVROPA: Kad god se pomene film, progovori Bjelogrlić – producent

BJELOGRLIĆ: Jeste. Nažalost, producent uvek pobedi.

EVROPA: Znate li da vas zovu Del Boj srpske produkcije?

BJELOGRLIĆ: Ne znam da li je kompliment. Mislim da sam više glumački Del Boj.

HOLIVUD
Trebalo je da igram SF Bosanca

BJELOGRLIĆ: Posle Lepih sela sam imao nekakav ugovor u Holivudu, koji sam po sebi ništa nije značio. Ali pozvan sam na jednu audiciju, ušao sam u kasting, i trebalo je da igram u pilot epizodi za jednu seriju za koju ne znam da li je ikad snimljena. Dešava se u budućnosti, u 2025. godini, gde igram izbeglicu iz Bosne kom su Srbi pobili svu familiju. On je u međuvremenu postao inženjer NASE, leti svemirskim brodom i stalno mu se u snu javljaju zli četnici. To sam odbio, ali ni danas ne znam da li je ta serija snimljena.

KALČA I MEKMARFI
Pet uloga koje moram da odigram

EVROPA: Opišite vašu ulogu iz Ivkove slave .

BJELOGRLIĆ: Glumim Kalču, mitsku ličnost juga Srbije. Sad će i spomenik da mu podignu, ali ne po mojoj glavi, napravljen je malo ranije. On je jedan od retkih literarnih junaka koji je postao mit. Šotra me je upozorio da je Kalča nezgodan, jer svako ima svoju viziju Kalče, a samo ga ja igram. On je u mojoj izvedbi poetičan. Više sam ga tražio u megalomaniji, svojstvenoj Južnim Slovenima, nego u humoru njegovih laži.

EVROPA: Kako ste se odlučili da u pozorištu igrate Mekmarfija u Letu iznad kukavičjeg gnezda , koga svi pamte po Džeku Nikolsonu?

BJELOGRLIĆ: To je dobar tekst, eksplicitan, jasan. U suštini je staromodan jer je nastao 60-ih, kada je postojala iluzija o slobodi i tome da je čovek osvaja. Postoji dobra paralela: ako je tada Mekmarfi bio jedan od prvih boraca za slobodu, sada je poslednji Mohikanac. To je osnovna razlika između čitanja Leta danas i onda kada je nastao. Ali najzanimljivija mi je bila uloga. Odlična je i spada u pet uloga koje bih u životu trebalo da odigram.

EVROPA: Koje su preostale četiri?

BJELOGRLIĆ: Neke sam možda i odigrao. Draga mi je ona u Lepim selima , jer je to period života koji smo svi prošli. Drago mi je što sam odigrao ludog Kureta u Ranama , tu neku beogradsku priču. Znači više govorim o tipovima uloga. Mekmarfi jeste na tom istom tragu. Kad govorim o poželjnim ulogama, ne mislim na nekog Hamleta ili Raskoljnikova, nisam time opterećen.

Vesna TAŠIĆ i Željko CVIJANOVIĆ

   
  POVRATAK NA STRANICU MEDIJI
   
 
 © 2006 Dragan Bjelogrlić | LIČNI PODACI | FILMOGRAFIJA | MEDIJI | GALERIJA | OSTALO | KONTAKT